Skip to content Skip to main navigation Skip to footer

Самозвани експерти узнемиравају јавност изношењем лажних података

UPIS

У вези са неистинитим тврдњама о стању здравља младих људи и играма на срећу у Србији које су изнели  троје саговорника током гостовања у Јутарњем програму ТВ Пинк 17.12.2022. године, указујемо да изношење потпуно нетачних и неаргументованих тврдњи према којима наводно “сваки четврти младић узраста 18-28 година има проблем са играма на срећу“, целокупно друштво посредно приказује као болесно, а читав здравствени систем некомпетентним, што наравно, на срећу, није истина.

Према званичним статистичким подацима, број мушкараца узраста од 15 до 29 година у Србији износи 573.136 те би горе наведеном „логиком“ требало да је 150.000 само младих мушкараца који, наводно, имају проблем са играма на срећу. Наравно, реч је о невероватним инсинуацијама.

Истине ради, према најсвежијим подацима са недавно одржаног радног састанка стручњака из српских референтних здравствених установа за лечење болести зависности, приређивача игара на срећу и Управе за игре на срећу, због потенцијалох проблема са зависношћу се у болнице јави око 300 људи. Сем тога, није познато да је у Србији вршено било какво истраживање на тему зависности од игара на срећу у коме би биле заступљене признате научне методе и статистички референтан број учесника – узорка. То све указује да су неаргументоване тврдње изнете у Јутарњем програму ТВ Пинк најблаже речено – нетачне.

Није увек лако утврдити мотиве за изношење оваквих, пре свега нетачних тврдњи – понекад је то само жеља за самопромоцијом, али неретко и и чист материјални интерес прикривеног рекламирања различитих “ординација“, “центара за помоћ“ и сл, иза којих се крију обична удружења грађана која мимо знања и одобрења Министарства здравља нуде “лечење“ – а у суштини радње које представљају надрилекарство, извлачењем новца од људи.  Наравно, није занемарив ни политички мотив.

Интересантно је да лицитирање и енормно преувеличавање броја зависника никада не долази од стручњака за превенцију и лечење зависности, већ искључиво од самозавних „експерата“ или „стручњака опште праксе“ који све знају и у све се мешају. Са енормним преувеличавањем броја зависника долазимо у апсурдну ситуацију да, према овим „експертима“, у Србији има више зависника од игара на срећу него самих играча. Ускоро можемо очекивати да ће свако ко прође поред кладионице бити проглашаван зависником.

Такође, у истој емисији изнете су неистините тврдње о изразито великом броју нелегалних кладионица у Србији – наводно “500 нелегалних кладионица“. На тај начин се директно и озбиљно минимизирају и омаловажавају дугогодишњи напори државних органа Србије – Министарства унутрашњих послова, Министарства финансија, Пореске управе и Управе за игре на срећу на сузбијању црног тржишта у играма на срећу, а тржиште Србије се представља као примитивно и несигурно за потенцијалне улагаче.

Срећом, наведене тврдње су потпуна неистина јер се црно тржиште игара на срећу у Србији данас процењује на тек око 2% легалног тржишта – што је 50 до 60 објеката, и то управо захваљујући дугогодишњем упорном раду свих надлежних државних органа. Подсећамо да је свакоме омогућено да провером адресе на сајту Управе за игре на срећу  (https://uis.gov.rs/rsc/spisakplokacije) веома лако утврди да ли је неки локал, кладионица или аутомат клуб, легалан. Уколико конкретна адреса не постоји на сајту – није легалан.  

Истовремено, указујемо да је право, али и обавеза сваког грађанина Србије, укључујући и ауторе неистинитих тврдњи, да пријави надлежним органима уочену противзакониту активност, а не да о томе “распреда“ у телевизијским студијима.

Управо зато подсећамо новинаре и уреднике медија, посебно оних са националном фреквенцијом, да имају професионалну обавезу да не дозволе изношење нетачних тврдњи којима се посредно или непосредно нарушава и омаловажава рад државних органа и цело друштво приказује као потенцијално девијантно. У том смислу, на располагању имају општедоступне аналитичке “алате“ – провера података из више извора, постављање потпитања о кредибилности појединих тврдњи, позивање или контакт “друге“ стране и слично.