Skip to content Skip to main navigation Skip to footer

Reagovanje povodom pisanja Tamare Lukšić Orlandić

PREDRASUDE KOJE UGROŽAVAJU RADNA MESTA

Povodom nedavnog iznošenja ličnih stavova o uticaju udaljenosti kladionica na smanjenje maloletničkog kockanja od strane zamenice zaštitnika građana za prava deteta Tamare Lukšić Orlandić u dnevnom listu Politika, u rubrici ”Pogledi” od 3. septembra 2010. godine, Udruženje priređivača igara na sreću ukazuje da je Tamara Lukšić Orlandić ponovo pokušala da plasira poluinformacije kao tačne, uz davanje predloga koji ozbiljno ugrožavaju izuzetno veliki broj radnih mesta i egzistenciju više desetina hiljada ljudi koji žive od zaposlenja u toj industriji. I sve to na način neprimeren funkciji na kojoj se nalazi.

Sem čvrstine sopstvenih uverenja i verovanja, Tamara Lukšić Orlandić bi trebalo, s obzirom na funkciju na kojoj se nalazi, da prikupi relevantne informacije, analize, istraživanja i da na osnovu njih predlaže i prezentuje činjenice kojih je u ovoj oblasti svetska praksa prepuna. Nasuprot tome, u nedostatku ozbiljnih argumenata, javnosti se prikazuju primeri koji su daleko od ozbiljnih i čija je potpuna prezentacija preskočena.

Naime, nije tačno da ”u većini uređenih zemalja odgovornim vlastima ne pada na pamet da izdaju odobrenje za lokale u blizini škola”, jer uopšte i ne postoje zabrane, pa samim tim ni potreba za posebnim odobrenjima te vrste. Jedine tri države u Evropi, a verovatno i u svetu, koje imaju takva ograničenja za sportske kladionice, pored Srbije jesu Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora.

Samo unošenje pojma udaljenosti u zakonska rešenja predstavlja ostatke socijalističkog načina razmišljanja i karakteristično je za države nekadašnje SFRJ. Savremeno evropsko zakonodavstvo ne poznaje takve odredbe koje su u direktnoj suprotnosti sa ustavno zagarantovanim pravima preduzetništva.

Pozivajući se na primere Crne Gore i Hrvatske, Tamara Lukšić Orlandić zaboravlja da kaže da su zakonodavstvo i praksa u oblasti igara na sreću u ove dve zemlje gotovo indentični kao u Srbiji i da se te dve zemlje nikako ne mogu u ovoj oblasti nazvati refrentnim ili preterano uzornim. Takodje, ono što je proizvod ovakvog zakonodavstva, a koje Tamara Lukšić Orlandić smarta uzornim, jesu činjenice da su pomenute dve zemlje u samom vrhu u svetu kada je pitanju odnos broja kladionica po glavi stanovnika. Naime, u Hrvatskoj i Crnoj Gori radi u proseku 4,2 puta više kladionica po glavi stanovnika nego u Srbiji.

Što se tiče uređenih zemalja, a gde članice Udruženja priredjivača igara na sreću uspešno posluju, ovakva zakonska odredba ne bi ni mogla da se uzme u razmatranje jer nije u skladu sa Ustavom, zakonima, praksom, činjenicama i elementarnom logikom.

Nadalje, nije tačno da priređivači igara na sreću ”vole da kažu da je od udaljenosti kladionica mnogo važnija prevencija”. Činjenice, istraživanja i analize govore sledeće: ne postoji veza izmedju udaljenosti kladionica od škola sa zavisnošću od kockanja kod maloletnika. O tome govori i studija Instituta za mentalno zdravlje iz Toronta, Kanada, a to su i stavovi renomiranih domaćih stručnjaka. Tamari Lukšić Orlandić je sve ovo predočeno i svu dokumentaciju je odavno dobila, medjutim iz nepoznatih razloga i dalje se rukovodi, kako ona kaže, isključivo spostvenim ubedjenjima i verovanjima, umesto činjenicama.

Upravo zato gospođa Tamara Lukšić Orlandić i nije uspela da navede niti jedan drugi primer, osim zemalja koje imaju 4.2 puta vise kladionica po glavi stanovnika od Srbije.

Konačno, nije tačno da je predstavnik Ombudsmana prvi pokrenuo predlog zabrane ulaska maloletnika u sportske kladionice, taj zahtev legalni priređivači igara na sreću već godinama upućuju državnim organima.

Ovo nije prvi put da se Tamara Lukšić Orlandić služi poluinformacijama, pa i neistinama, u nedostatku logičkih argumenata za svoje ostrašćene stavove. Podsećamo da je dotična gospođa svojevremeno plasirala i neverovatan podatak da je u Švedskoj minimalna udaljenost 20 kilometara, što je demantovao predstavnik švedske državne komisije za igre na sreću, jer ni tamo ne postoje nikakva ograničenja po pitanju udaljenosti.

Upravo zbog navedenih činjenica, javno pitamo Tamaru Lukšić Orlandić da li će iz svog džepa platiti odšetetu organizatorima igara na sreću u sporu koji će oni povesti u Strazburu zbog pomeranja granice sa 150 na 200 metara i nepoštovanja prava na stečene i evropskim zakonima garantovane uslove rada zbog kojih su organizatori izvršili velika ulaganja u svoje objekte, da li će ona naći posao za 2000 mladih ljudi i njihovih porodica u trenucima teške ekonomske krize, koji će ostati bez posla jer pomeranjem granice sa 150 na 200 metara dolazi do zatvaranja još oko 300 objekata i šta će konkretno učiniti povodom prava na pristojan život dece čiji roditelji treba da ostanu bez zaposlenja i prihoda, ukoliko se usvoje nove odredbe o odaljenosti.

Ubeđeni smo da neko na tako visokoj društvenoj poziciji treba da se bavi analizom, istraživanjima, naučnim stavovima, a ne da iznosi polutačne podatke i svoja razmišljanja, jer treba da bude u funkciji države, od koje je i plaćen novcem koji dolazi i od igara na sreću, a ne da radi na ličnoj promociji i jeftinim političkim poenima.

Smatramo da su neprimerene izjave i akcije koje nisu u korist građana Srbije, takođe primeri nepotrebnog trošenja budžetskog novca i nadamo se da će konačno neko i od državnih organa snositi posledice za svoje postupke, a što će automatski povećati i poverenje građana u državu.